Саопштење са скупа штампано у изводу

објављена

српски

Katarina Bogićević, Draženko Nenadić, Dragana Đurić, Mihajlo Jovanović, Aleksandra Savković

Sitni, ali bitni: uloga sitnih sisara, herpetofaune i mekušaca u rekonstrukciji pleistocenskih paleosredina

Zbornik sažetaka III Kongresa geologa Bosne i Hercegovine sa međunarodnim učešćem. Neum, 21.-23. septembar/rujan 2023

Udruženje geologa BiH, Ilidža

2023

Fosilni ostaci životinja i biljaka imaju važnu ulogu u rekonstrukciji pleistocenskih
paleosredina. U ovom radu opisan je značaj tri grupe životinja: sitnih sisara, herpetofaune i
mekušaca. Mada je za rekonstrukciju važan sastav čitave asocijacije, nalasci pojedinih vrsta
mogu biti dovoljno indikativni da otkriju tip staništa ili klimatske uslove. Posebnu teškoću pri
rekonstrukciji paleosredina u Srbiji predstavlja činjenica da klimatske promene na Balkanskom
poluostrvu nisu bile tako oštre kao u srednjoj i zapadnoj Evropi, pa ne postoji drastična razlika
u sastavu, na osnovu koje bismo lako razlikovali faunu glacijalnih i interglacijalnih perioda.
Zato se mora voditi računa o finim razlikama između asocijacija nastalih u različitim periodima.
U Srbiji se, na primer, hladniji periodi karakterišu većim rasprostranjenjem stepskih vrsta, dok
su u toplijim periodima češći stanovnici šuma.
Metode rekonstrukcije: Najjednostavnija a ujedno i najčešće korišćena metoda za
rekonstrukciju tipa staništa je metoda ekoloških grupa. Za svaku vrstu se odredi u kojoj grupi
staništa danas najčešće živi, pa se zatim izračuna procentualna zastupljenost svake grupe u
celokupnoj fauni. Jedna od varijanti je metoda TH-indeksa, gde se za svaku vrstu odredi afinitet
prema 9 vrsta staništa. Još jedna česta metoda za rekonstrukciju tipa staništa je izrada
cenograma. Sitni sisari se takođe koriste i za rekonstruisanje klimatskih uslova, odnosno
količine padavina (vlažnosti) i temperature. Postoji čitav niz metoda kojima se izračunava
relativna i apsolutna temperatura i količina padavina na osnovu procentnog učešća raznih vrsta
glodara koji su indikatori vlažne, suve, hladne ili tople klime.
Fosilni ostaci herpetofaune su takođe veoma korisni pri rekonstrukciji sredina u kojima su
živeli. Ratnikov je na primeru istočnoevropskih vodozemaca i gmizavaca formirao ekološke
tipove u odnosu na njihova najčešća staništa i prisustvo u određenim klimatskim biozonama.
Sa druge strane, Böhme je napravio centralnoevropski model redosleda pojedinih vrsta tokom
perioda zahlađivanja i otopljavanja.
49
U pećinskim naslagama Srbije gornjopleistocenske starosti u herpetološkim asocijacijama
preovlađuju vrste koje se prema Böhmeovom modelu javljaju u toplijim stadijumima kvartarnih
klimatskih ciklusa. Ipak, treba imati u vidu da je primenljivost ovih šema na našim terenima
ograničena, usled različitih klimatskih uslova i rasprostranjenja herpetofaune tokom
pleistocena, pa je potrebna izrada modela koji će uzeti u obzir lokalne uslove na Balkanskom
poluostrvu.
Ostaci kvartarnih mekušaca, pored ostataka sitnih sisara i herpetofaune, imaju značajnu ulogu
u rekonstrukciji paleosredina, naročito paleoklimatskih prilika. Karakteristične vrste ili indeksfosili
mogu pružiti dragocene podatke o klimatskim karakteristikama neke oblasti, pošto su
pojedine vrste posebno prilagođene na hladnu ili toplu klimu.
Tako se, na primer, može zaključiti da su se u toku pleistocena naizmenično smenjivale hladne
i tople faze, na osnovu smenjivanja faune vezane za vrlo hladne periode kao što je npr. prisustvo
puževa vrste Columella columella i relativno “tople faune” za koju je karakteristična vrsta
Arianta arbustorum.
Veliki klimato-stratigrafski značaj imaju i slatkovodne pleistocenske školjke iz roda Corbicula,
koje su prisutne u aluvijalnim naslagama severnih delova Srbije. Tokom srednjeg pleistocena
korbikule su se povukle iz Panonskog basena naseljavajući oblasti Kaspijskog basena, Indije i
nekih delova američkog kontinenta. Na osnovu analogije sa savremenim korbikulama, može se
zaključiti da su naslage sa prisustvom pleistocenskih korbikula stvarane tokom toplih
klimatskih etapa.
Veoma bitne podatke o paleoklimatskim karakteristikama životne sredine mogu se dobiti i
geohemijskim proučavanjima izotopa kiseonika u ljušturama mekušaca. Analizirajući izotopski
sastav školjaka iz uzastopnih naraštajnih linija mogu se dobiti ne samo informacije o sezonskim
varijacijama klime, već i podaci o globalnim klimatskim promenama.
Na osnovu ostataka mekušaca mogu se dobiti i drugi značajni podaci korisni za rekonstrukciju
paleosredina, kao npr. da li je neposredno okruženje bilo šumskog, stepskog ili otvorenog tipa
(vlažne livade do stepe), da li su to vrste koje ukazuju na močvarnu, rečnu i jezersku sredinu ili
su u pitanju forme koje su isključivo vezane za les i kopnene uslove života i sl.
Zaključak: Upotreba sitnih kičmenjaka i mekušaca u rekonstrukciji uslova paleosredine i
paleoklime nalazi se tek u začetku. Paleontolozi pokušavaju da, poredeći distribuciju jedne ili
više grupa sitnih kičmenjaka ili mekušaca (fosilnih i savremenih), protumače paleoekološke
uslove istraživanog područja. Svaka od opisanih metoda ima svoje prednosti i mane. Zato je
korisno, radi veće preciznosti, kombinovati različite vrste metoda.
Zahvalnica: Ovaj rad je finansiran preko Projekta NEEMO Fonda za nauku Republike Srbije
broj 7746827.

48

50

1840-4073

М30

М33

Projekat NEEMO Fonda za nauku Republike Srbije broj 7746827.

Отворени приступ

All rights reserved

.pdf